26.09.2013.

~Sjedim i gledam svoj odraz na nebu. Tako je mucan. Tako je bolan, potisten i jadan. Tako ogranicen, sav dalek, nedostizan i sjetan. Vidim sebe uplasenu, trazim nesto meni strano. A zatim dugo nakon toga cutim i stvaram viziju koja mi govori da gore od ovoga ne moze biti. Sve one uspomene koje su me drzale u neizvjesnosti sada mi kroje put i pokazuju mi kuda dalje da krenem. Pokusavam to prebodriti hrabro bas kao i do sada. Tesko je, jako je tesko. Svaki korak me boli. Hodam bosih nogu po trnju, stopala me peku. Bol se probija sve do srca, para, pece, grebe paklenom snagom. Stojim na kristalnim nogama koje podrhtavaju! Situacija mi je veoma strana. Cak sebe jedva prepoznajem. Ne znam zasto ne mogu nac izlaz iz ovog labirinta kad sam do sada u tome bila prilicno vjesta. Mada na kraju znam da cu ja sve to prebodriti i podici se, ali nikada se necu moci pomiriti sa tim da se sve desilo na mojoj kozi. To me fakat boli i boljet ce me do kraja zivota!




brojac poseta
jeftin web hosting